Japanski ratnici su vekovima živeli po strogom kodeksu, ali su po njemu i umirali. Seppuku, ritualno samoubistvo poznato i kao harakiri, predstavljao je ultimativni dokaz lojalnosti i hrabrosti, ali i brutalnu demonstraciju kontrole nad sopstvenim telom i duhom.
Odgovor na sramotu i kaznu Za samuraja, gubitak časti bio je teži od smrti. Seppuku nije bio impulsivan čin očajnika, već hladnokrvno isplaniran ritual namenjen ispiranju sramote. Praktikovan je kao odgovor na izbegavanje zarobljavanja, u znak protesta protiv loših odluka nadređenog, ili kao sudski naložena smrtna kazna kojom se osuđenom ratniku dozvoljavalo da sačuva dignitet i imovinu svoje porodice.
Preciznost umesto haosa Ritual se izvodio uz rigorozna pravila. Ratnik se oblačio u specijalnu belu odoru (shiromuku), koja je simbolizovala čistoću nevinosti i smrt. Pre samog čina, serviran mu je poslednji obrok sa omiljenom hranom, nakon čega bi napisao jisei, oproštajnu pesmu smrti. Zanimljivo je da pesma nije smela direktno pominjati smrt, već se bavila motivima prirode i prolaznosti.
Samuraj je klečao u seiza poziciji, sa rukavima kimona pažljivo podvučenim pod kolena. Ovaj detalj je bio od ključne važnosti – osiguravao je da telo, nakon smrtonosnog reza, padne časno prema napred, a ne unazad. Kratki mač (tanto ili wakizashi) donosio se na drvenom postolju, često delimično umotan u papir kako bi se obezbedio čvrst hvat uprkos obilnom krvarenju.
Surovost čina i uloga sekundanta Oštrica bi se zarila u levu stranu abdomena i oštro povukla udesno. Izbor stomaka nije bio slučajan; Japanci su verovali da je on centar ljudske duše i emocija. Ovim surovim potezom, samuraj je pred svedocima simbolično otvarao svoju dušu kako bi dokazao njenu neokaljanost.
Ipak, presecanje abdomena ne donosi brzu smrt, već izaziva ekstremnu i sporu agoniju. Zbog toga je centralnu ulogu preuzimao kaishakunin, asistent koji je stajao iza ratnika. Najčešće vrhunski mačevalac i prijatelj od poverenja, on je bio zadužen za skraćivanje muka. U trenutku kada samuraj pokaže prvi znak neizdrživog bola, asistent bi izveo daki-kubi – majstorski zamah katanom. Cilj nije bio potpuno obezglavljivanje, već precizan rez koji preseca kičmu, ali ostavlja tanku traku kože na grlu. Glava bi ostala da padne na grudi, čime se sprečavalo njeno sramotno kotrljanje po podlozi pred svedocima.
Vremenom, uloga sekundanta je postala dominantna. U kasnijim periodima, dešavalo se da osuđenik ne mora ni da napravi pravi rez, već bi se egzekucija izvršila onog trenutka kada samo pruži ruku ka sečivu, pretvarajući brutalan suicid u strogo kontrolisano i brzo pogubljenje.
