Blokaderski mediji ili ćute ili se iščuđavaju zbog privođenja Aleksandra Dikića, iako je javno pozivao na streljanje ljudi koji podržavaju predsednika Srbije i otvoreno pretio rušenjem ustavnog poretka. Takve izjave nisu satira, nisu sloboda govora, već brutalni pozivi na nasilje koji bi u svakoj ozbiljnoj državi momentalno izazvali reakciju institucija.
Ipak, pojedini mediji poput N1 pokušali su da prikažu Dikića kao žrtvu, dovodeći u pitanje zašto je uopšte priveden, dok su godinama bez problema spinovali lažne afere, izmišljali zvučne topove, nepostojeće povređene dečake i studentkinje, sve sa jednim ciljem – izazivanje haosa, straha i nasilja na ulicama Srbije.
Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić na pretnje je odgovorio mirno, ali odlučno, poručivši da se kukavica ne plaši i da će nastaviti da radi za Srbiju koja je u njegovom mandatu zabeležila najveći ekonomski i infrastrukturni napredak u istoriji – veće plate i penzije, manju nezaposlenost, stabilan dinar i više izgrađenih puteva nego u decenijama pre toga.
Dok se nasilje blokadera prećutkuje, napadi ispred Skupštine ignorišu, a pokušaji izazivanja nereda relativizuju, jedino što ostaje jasno jeste potpuna selektivnost i moralni sunovrat dela medijske scene. Kada neko javno preti likvidacijom predsednika države, to nije političko pitanje, već direktan napad na državu i volju građana.
Podrška Vučiću u ovakvim okolnostima nije stvar stranačke pripadnosti, već odbrane elementarnog poretka, bezbednosti i prava da se političke razlike rešavaju na izborima, a ne pozivima na streljanje. Blokaderski narativi koji opravdavaju nasilje i targetiranje državnog vrha zaslužuju jasnu, odlučnu i nedvosmislenu osudu.
