Kada se pomene regulisanje povišenog holesterola, obično se prvo pomisli na dijetu i eventualno lekove, dok značaj redovnog kretanja često ostaje u senci. Većina ljudi je svesna da bi trebalo da bude aktivnija, ali to retko postaje navika – uglavnom dok ne iskrsnu ozbiljnije tegobe.
O tome na koji način fizička aktivnost konkretno menja odnos „lošeg“ i „dobrog“ holesterola i koje vežbe su se pokazale kao najučinkovitije, razgovarali smo sa Milanom Zarićem, master profesorom sporta i iskusnim fitnes instruktorom.
Holesterol nije jednoobrazan – LDL, onaj koji nazivamo „lošim“, gomila se na zidovima krvnih sudova, dok HDL, „dobar“ holesterol, pomaže da se taj višak izbaci iz sistema. Upravo na tu osetljivu ravnotežu telesna aktivnost ima presudan uticaj.
Kako Zarić pojašnjava, redovnim vežbanjem telo se stimuliše da podigne nivo zaštitnog HDL holesterola, dok se istovremeno obaraju LDL holesterol i trigliceridi. Organizam doslovno postaje veštiji u „odčepljivanju“ sudova, a opasnost od njihovog sužavanja se smanjuje. Ubrzava se metabolizam masti, pa ih telo počinje koristiti kao pogonsko gorivo umesto da ih taloži. Povrh toga, poboljšava se odgovor ćelija na insulin, što dodatno pomaže u održavanju povoljnog masnog profila u krvi.
Nije ključno to koliko ste naporni danas, već koliko ste istrajni iz sedmice u sedmicu. Tek tada mehanizmi regulacije masnoća u krvi počinju da daju vidljive efekte, naglašava naš sagovornik.
Već 150 minuta umerenog napora nedeljno – što iznosi oko pola sata dnevno, pet dana u nedelji – može doneti opipljive pomake. Dobra strana priče je što nije potrebno provoditi sate u teretani; sasvim je dovoljno pronaći oblik aktivnosti koji vam odgovara i koji se lako uklapa u svakodnevicu.
Naravno, ukoliko se osnovnom kretanju doda i trening snage, poput čučnjeva, iskoraka ili rada sa dodatnim opterećenjem, rezultati mogu biti još ubedljiviji. Međutim, i male promene u navikama – više koraka u toku dana, penjanje stepenicama umesto lifta, povremena vožnja bicikla – vremenom prave značajnu razliku. Poenta nije u idealnom programu već u redovnosti.
Zarić podseća na zanimljiv koncept iz Švedske, gde su pokrenuli inicijativu pod nazivom „Fizička aktivnost na recept“. Ideja je bila da lekari i sportski stručnjaci sarađuju na izradi personalizovanih planova vežbanja za pacijente, baš kao što se prepisuje klasična terapija. Pacijent dobije precizne smernice – koliko često, kojim intenzitetom i u kom trajanju treba da se kreće. Ovakav pristup se sve više usvaja i u drugim zdravstvenim sistemima jer daje merljive rezultate: manje lekova, više pokreta i kvalitetnije zdravlje.
Kada je reč o holesterolu, poruka je jasna – kretanje nije stvar izbora, već sastavni deo onoga što je telu neophodno za normalno funkcionisanje, jer ljudski organizam jednostavno nije stvoren za višesatno sedenje. Ironija je, zaključuje Zarić, što uprkos sve većem znanju o dobrobitima kretanja, jaz između onoga što znamo i onoga što zaista primenjujemo nikada nije bio veći.
